Negdje sam čuo da je na placu najbolje ići na onaj štand gdje je najduži red jer je tamo roba najbolja. Jednom prilikom sam tako čekao red za kiselo zelje. Dok sam čekao pogled mi je padao na sve one gospođe s kiselim zeljem kod kojih nitko nije dolazio i koje su s negodovanjem gledale na prodavačicu kojoj se u redu našlo desetak mušterija. Ja bi izašao iz reda, ali dobio sam narudžbu od doma da zelje kupim jedino od nje.
Meni je takva politika strana. Bez obzira na kvalitetu robe mislim da su i ostale prodavačice kiselog zelja i kiselih lica zaslužile jednaku šansu. Kako je došlo do takve situacije da svi kupuju zelje samo od te gospođe? Koji je to tajni sastojak koji čini razliku između njenog zelja i zelja ostalih prodavačica? Da bi saznao izašao sam iz reda i rekao poput Holmesa: Watsone, imamo slučaj!
Odlučio sam kupiti zelje kod neke druge prodavačice. Pa da vidimo!
- Mmm, kak je dobro. – rekla je mama.
- Mmm, – potvrdio je tata.
- Jesi dugo čekao? – upitala me konačno mama.
- Ne, svega par minuta.
- Pa zar nije gužva kod te gospođe?
- Pa… – stao sam se izvlačiti. – Kod ove nije.
- Kako kod ove nije.
- Kupio sam zelje kod jedne druge gospođe.
- Aha! Uhvatila sam te u laži! Zašto si mi to učinio?
- Što? Pa to je samo zelje! – pravdao sam se dalje.
- Samo zelje?
- I diskriminatorno je prema ostalim prodavačicama zelja. Da ste im samo vidjeli izraze lica! Svi su kiseli!
- Diskriminatorno? Kisela lica! Ma ti fakin jedan!
- Pa kaj sam zgrešil?
- Još pita!
- Zakaj sam pogrešil kaj sam kupil zelje drugdje?
- Odgovor je, – rekao je tata značajno, – zato.
- Zato?
- Zato. – ponovio je. – glrdaj na to kao stvar tradiicije. – A sad se vrati na plac i u red.
Od kad su me tako doveli u red ništa ne pitam i ne igram se Holmesa s Dolca. Bespogovorno stojim u redu i niš ne pitam. Kad je red, nek je red.
Autor: Damir Markulj
Foto: Pixabay
