Tonči, ili odmilja Toni, je naš rođak s mora. Svake godine negdje u ovo zimsko vrijeme stiže u Zagreb. Sa sobom ponese nekoliko pršuta, nešto vina i maslina, pa pozvoni u 5 sati ujutro.
- Dobro jutro, bili svite! – derao se još s vratiju na sav glas. – Ajmo, ustaj, ustaj! Stiga je Tonči!
U pidžami češući zatiljak promatram što radi. Mumljam mu nešto, no ni samom mi nije jasno što.
Prije neog što nastavim, morate nešto znati: Tonči ima 70 godina, ali zato je zdrav k'o dren. Svakog dana ide u ribe, uredno marenda i koliko spava za ljepotu reklo bi se da je ljepši i od Kate Moss. Dakle, voli sebe kao nijedno drugo biće. Osim toga, jako pazi na bonton.
- A ti ne bi pozdravija svog Tonija? – upita me onako glasno kao što bi Pavarotti da glumi u operi Pijetao na krovu. – E reče se: Šjor Toni, kako ste? Jel’ vas što boli? A šta da ti rečen, dite moje? Bole me leđa k'o sam vrag! Zato sam i doša, da me dotor Bilić uslika!
Doktor Bilić je još jedan rođak. Ne naš, već Tončijev. Kao nećak njegove žene mora mu osigurati najbolju zdravstvenu skrb. Dotad nas je već triput zvao i upitao uvijek isto:
- Jel’ stigao? Ajme, nemojte da mi ne javite! Ubit će me teta! Ako ne ona, onda šjor Toni!
- Ma ako ubije vas, ubit će i nas. – tješili smo ga.
Bilo je 5 i 15 kad smo sjeli u kuhinju i stali rezati pršut. Umorna oka prebacivao sam slani zalogaj iz jednog kraja usta u drugi gledajući u njegova kako ne prestaju s pričom.
- I tako, - zastao je konačno. – A kako ste mi vi? Ti mi mali izgledaš nekako neispavano. Slušaj sad dobro: dođi ti meni dole, pa ćemo nas dva u ribe. E da vidiš šta ćeš spavat! Doduše, nešto me kolina muče, pa ne mogu baš dugo, al zato ćeš mi ti pomoć! A, šta kažeš?
Ostatak sam prespavao. Probudio sam se s komadićem pršuta u ruci tek za nekoliko sati. Taman se Tonči vratio iz ordinacije.
- O, lipoto! Probudija se da isprati Tonija? Ma znaš, nisi ti tako loš momak, samo mi moraš više spavat.
Jadni ga je doktor Bilić odvezao na autobus. Za nekoliko dana nazvala nas je njegova uplašena žena, ne zna gdje je. Tek kasnije saznali smo kako ga je pronašao neki službenik na kolodvoru kako u autu mirno spava.
- Otišao je Toni, otišao je šjor Toni… – ponavljao je dok ga je ovaj budio.
Zbilo se to lani. Ove godine stigla nam je samo razglednica s mora:
Dragi moji, javljam vam tužnu vijest. Vaš Toni ima gripu, tek toliko da znate. Ljubi vas, Tonči.
Sjeli smo u auto i zabrinuti se zaputili put njegove kuće. Kad smo stigli bilo je podne.
- Toni vas sad ne može primit. – rekla nam je Kate, njegova žena. – Sad spava, dođite koji drugi dan.
Zakleli smo se, to je bilo to! Nema Tonija više u našoj kući! Ni govora!
Dok ovo pišem doktor Bilić slika šjor Tonija.
Autor: Damir Markulj
